Značaj igre na predškolskom uzrastu

Zapitate li se nekada kako su naši roditelji uspeli da doprinesu razvoju naših potencijala, iako se nisu bavili proučavanjem stručne literature, niti su se vodili savetima stručnjaka onim intenzitetom kojim mi to danas radimo kada je odgajanje naše dece u pitanju? Možda je ključ njihovog uspeha bio u čuvenoj rečenici: „Izađi napolje da se igraš!“ ????

Igra predstavlja slobodnu, spontanu i najvažniju aktivnost u odrastanju svakog deteta. Ona je sama sebi cilj, a osnovni razlog zbog kog dete pokreće igru je zadovoljstvo koje oseća tokom nje. Kroz igru ono istražuje, razvija maštu, gradi odnose, komunicira. U igri dete prerađuje i proživljava ono što ga tišti, muči, raduje… te mi kroz ponašanje tokom igre mnogo toga možemo saznati o njegovom emocionalnom i intelektualnom razvoju.

Postoje različite vrste igre i različiti načini na koje se dete igra. Oni najčešće zavise od uzrasta u kome se dete nalazi, ali i od njegovih intelektualnih, emocionalnih, socijalnih, pa i motoričkih kapaciteta. Neke osnovne vrste igre koje srećemo kod dece predškolskog uzrasta jesu:

• Nezavisni igra, kada se dete igra samo i nisu mu potrebna druga deca da bi razvilo igru. Iako se roditelji često pitaju da li je to u redu, kroz nezavisnu igru dete uči da se koncentriše, da samo dolazi do kreativnih rešenja, a to su važne stvari za detetov razvoj.
• Paralelna igra podrazumeva igru u kojoj se deca igraju zajedno, ali ne kreiraju zajedničku igru, već razvijaju paralelne aktivnosti. Ako posmatrate decu u paralelnoj igri, primetićete da ne postoji nikakva formalna interakcija, već se deca često igraju sa istim igračkama i bave se sličnom aktivnošću. Ovaj tip igre je vrlo čest za decu uzrasta od 2 do 3 godine. Paralelna igra je veoma važna, jer uči decu pravilima ponašanja u vršnjačkoj grupi, a kroz nju deca imitiraju ponašanja i vežbaju veštine koje primećuju da druga deca poseduju.
• Asocijalna igra javlja se u periodu između 4. i 5. godine, a karakteriše je igranje dece u grupi bez jasno definisanih uloga i zajedničkog cilja. Deca u ovakvoj igri često menjaju uloge, ali i odnose, te ne postoji jasna podela na dete vođu i njegove sledbenike, već se ove uloge često smenjuju.
• Kooperativna igra predstavlja organizovani oblik igre. Dete se igra kao deo veće grupe koja ima kolektivni cilj, npr. pravljenje zajedničke građevine od kockica. Tokom kooperativne igre, uloga lidera i sledbenika često su jasno vidljive i ona više nego prethodno pomenute doprinosi građenju vršnjačkih odnosa i zauzimanju mesta u grupi.

Kako roditelji mogu doprineti bogaćenju dečjeg iskustva? Upravo kroz igru! Dozvolite detetu da istražuje, eksperimentiše, upoznaje različite materijale, teksture i oblike. Najbolji način za to je da dete što više boravi u prirodi! Takođe, prepustite detetu da preuzme inicijativu u igri, da je samo kreira i razvija kako ono želi. Iako se roditelji iz najbolje namere trude da detetu obezbede najlepše i najkvalitetnije igračke, činjenica je da one nisu od ključne važnosti za detetov razvoj i napredovanje. Ono se jednako kvalitetno, čak i kvalitetnije može igrati sa prirodnim materijalima i stvarima koje u osnovi nisu uopšte namenjene za igranje (posuđem, lišćem, peskom, zemljom, vodom…). I nemojte se bojati dečije dosade! Dosada je idelan teren za razvoj kreativnosti! Kada jurimo, smišljamo, kupujemo, trudimo se iz sve snage da detetu ni jednog trenutka u toku dana ne bude dosadno propuštamo priliku da podstaknemo dečju maštu, da im upalimo lampicu za radoznalost, da im dozvolimo da budu deca u svakom smislu te reči.

Milijana Lazarević,

pedagog PU „Trešnjober“