Vrlo je jednostavno: deca, kao i odrasli – lažu. Roditelji se često zbog toga osećaju razočarano, postepeno gube poverenje u svoje dete i misle da im je autoritet oslabljen. Laž je u društvu shvaćena kao nešto “nečisto”, i ima konotaciju kršenja moralnih vrednosti. S jedne strane, odraslima je teško da povežu laž sa njihovim detetom, najčistijim bićem u njihovom životu. S druge strane, stručnjaci koji rade sa decom i porodicom često strepe kako će objasniti roditelju da je dete lagalo u određenoj situaciji. Ježimo se rečenice “To je laž” koju zamenjujemo ublaženom rečenicom “To nije istina”. Hteli mi to da priznamo ili ne, od kad postoji čovečanstvo ljudi koriste laži kao odbranu od neprijatnih situacija, kazni, zahteva i neretko od samih sebe. Da bismo razumeli zašto deca lažu i kako da se mi kao odrasli postavimo u tim situacijama prvo ćemo objasniti šta jeste, a šta nije dečja laž.

Kada kažemo laž pomislimo da je to nešto suprotno istini. Međutim, dete na predškolskom uzrastu nema određen pojam istine. Sve što je u detetovim mislima, sve što vidi, čuje, želi, o čemu mašta – detetu izgleda potpuno realno. Dečja granica između realnog i imaginarnog sveta još uvek nije tačno određena. Tako će vam dete do detalja ispričati čega se igralo sa najboljim drugom, iako vi znate da je drug otputovao kod bake i deke na produženi vikend. Takođe, ukoliko detetu određena istina ne prija ili mu škodi, dete može da koristi potiskivanje odnosno negiranje istine: mama nije otišla na put, nego je otišla do prodavnice da kupi nove igračke.

Ovakve situacije nisu dečje laži, već njihovi nesvesni postupci karakteristični za dečji uzrast. To ne znači da ćemo zanemariti dečju imaginaciju ili naljutiti se na dete zato što laže, već ćemo objasniti detetu kako ispričani događaj nije moguć ili se nije desio u stvarnosti. Na primer: Juče je Filip otišao kod bake i deke na selo, ali pretpostavljam da ste se toga igrali poslednji put kada ste se videli i da vam je bilo baš zabavno.

Sada kada smo objasnili šta sve nije laž, da vidimo šta laž jeste i kada se javlja kod dece.

1. Deca lažu iz straha da će biti kažnjena. Ovo je veoma čest razlog. Umesto da kudimo dete kako nije lepo da laže, možemo se zapitati zašto dete nema poverenje u nas i zašto strahuje da ga nećemo razumeti. Ukoliko dete nakon laži kaznimo, samo pogoršavamo situaciju: detetu šaljemo poruku da sledeći put treba opreznije da laže kako bi izbeglo kaznu koju ste potvrdili. Detetu treba da olakšate priznanje onoga što je pokušalo da sakrije od vas, a tek kada podeli sa vama šta je uradilo potrebno je da mu predočite šta je sve moglo da se dogodi zbog tog postupka i zašto to ne sme da ponovi sledeći put.

2. Sada se možemo zapitati zašto nas deca lažu u situacijama za koje znamo da ih ne bismo kaznili ili da im nešto ne bismo branili? Zato što detetu nije lako da uvek predvidi kako će odrasli reagovati na određeno ponašanje. Nekada reakcije roditelja za istu ili sličnu situaciju zavise od trenutnog raspoloženja roditelja, ili se dešava da roditelj izgrdi dete zbog postupka u kojem dete nema loše namere. Na primer: Dete prosipa sok po igrački želeći da se igračka osveži jer je napolju vruće, zbog čega roditelj viče i otima igračku detetu. Takvo ponašanje odraslih predstavlja za dete čitav niz zagonetki u kojima im je teško da se snađu i to ih ponekad navodi da sebe zaštite tako što će lagati. Ukoliko ne pitate dete zašto je to uradilo, ono će se možda pravdati optuživanjem brata ili sestre kako bi izbeglo kaznu iako ne razume zaista šta je loše uradilo.

3. Iz hvalisavosti. Dete se može hvaliti podvizima koje nije učinilo, čak i lošim postupcima. Konstantno hvaljenje uglavnom je znak osećaja inferiornosti u odnosu na svoju okolinu. Tipičan primer je dete u vrtiću. Ukoliko većina dece u grupi pričaju kako su naučila da plivaju, dete bez identičnog iskustva će osećati potrebu da ispriča kako ono ume da pliva. Kada prepoznate da dete izmišlja da ume ili može nešto što ne ume, nemojte to podržavati i hvaliti ga, već mu pružite situacije koje će zaista moći da prepriča: da je nešto isprobalo, videlo, čulo.

Kada znamo razlog zašto dete laže, lakše ćemo znati na čemu treba da radimo. Ne zamerajte detetu laži, već razvijajte odnos poverenja gde dete može otvoreno da porazgovara sa vama o svojim postupcima. Posavetujte dete kako da se ponaša i objasnite detetu zašto to nije bilo uredu.

Pre svega, budite primer iskrenosti. Nemojte detetu pričati da nema više čokolade kada dete zna da ima – recite mu da nije zdravo da nastavi da jede. Nemojte pred detetom prijatelju reći da nemate vremena za druženje, a onda sedeti i dopisivati se na telefonu. Recite prijatelju da ste umorni i da će vam danas više prijati da ostanete kod kuće. Takvim građenjem odnosa dete će vam verovati iako neće moći sasvim da vas razume. Potrebno je da dete oseti da ste spremni da ga saslušate kada ono želi da podeli sa vama nešto. I jedan savet za kraj: ostavite detetu deo sveta koji samo njemu pripada, trunku nezavisnosti i oslobođenosti vaše kontrole; pustite dete da veruje u svoje snove i da mašta o stvarima koje nisu u realnosti moguće.