Kada smo umorni i kada nam je potreban mir, prazan papir i bojice za crtanje budu naše spasonosno rešenje. Dete zadovoljno, zadovoljni i mi. Uglavnom očekujemo nacrtani lik iz omiljenog crtaća ili porodicu u parku. Međutim, ponekad nas iznenade nečim potpuno neverovatnim i neočekivanim: lišćem koje pada na oblake, šareni rajf na glavi neraspoloženog vozača autobusa, plavi sladoled koji je toliko hladan, da se ne topi na suncu i slično. Smejemo se i pitamo: “Odakle ti to, kako si se baš toga setio/setila?”

Bilo da koristi bojice, tempere, flomastere, kolaž ili nešto drugo, dete u tom trenutku stvara nešto sasvim drugačije. Obuzeto osećajem stvaralačke slobode, u kutku u kojem granice ne postoje, sa papirom u rukama koje može da postane i avion i čudovište i metla i svemir – dete “pozajmljuje” delove stvarnosti i kombinuje ih u izmenjenom kontekstu. Bakin šešir sleće na glavu planete kao štit od raketa, mamine oči dobijaju oblik sunca jer se uvek sijaju, u parku stoji veeeeeeeeeliki frižider sladoleda koji sme da se jede i noću.

Šta se zapravo u dečjim glavama tada dešava? Sve što je dete videlo, čulo, osetilo, doživelo, čini iskustvo deteta. Pri maštanju, dete uzima deliće iskustva, kombinuje realno postojeće i kreira novo po tome kako u tom trenutku tu realnost doživljava. Zato kažemo da je za dečju kreativnost i maštu važno iskustvo deteta, odnosno kakvom sredinom i situacijama je svakodnevno izloženo. Nekada je dovoljno da deca čuju iskustvo drugoga, tuđe priče i doživljaje kako bi kreiralo svoju verziju događaja. Dete zamišlja kako je nekada izgledala bakina bašta sa povrćem i prenosi svoje zamišljeno na papir. Dok gledamo, slušamo, živimo, mi prema događajima razvijamo emocije koje takođe utiču na to kako ćemo izmenjenu stvarnost oslikati na papiru. Lik iz crtanog filma koji nas je baš uplašio dobiće na papiru strašan pogled ili ćemo obojiti crnom bojom igračku koju brat neće nikada da nam pozajmi.

Kao najlepši poklon dečje mašte imamo nešto što je dete stvorilo: napravilo ili nacrtalo. Detetove misli i osećanja govore o detetu isto onoliko koliko i kad nam se verbalno obrati i prokomentariše bakin šešir, zabranu sladoleda uveče ili nervoznog vozača autobusa. Znajući koliko je važno podsticati naše neverbalno izražavanje, mi smo našu nedelju u vrtiću obogatili posetom Centra za likovno obrazovanje, okruženi platnom, četkicama i našom maštom. Zato pozovimo odrasle da nas čuju još jednom: na odraslima je da mi, deca, stičemo iskustva i da naša iskustva čujete i kad ćutimo.