Većini roditelja dece predškolskog uzrasta najteže pada prihvatanje da njihovo dete više nije malo, bespomoćno biće, već da ono postaje sve samostalnije i sve manje traži pomoć pri obavljanju svakodnevnih radnji. Kroz taj proces prihvatanja novine u ponašanju svog deteta neki roditelji prolaze lakše, dok se drugi teže prilagođavaju na novonastalu situaciju. Dok jedni koriste svakodnevne prilike da podstaknu dete na razvoj samostalnosti, drugi nastavljaju da i dalje rade stvari za njih i umesto njih, verujući da je to ispravno. Niko ne može kriviti roditelje za njihove izbore, jer oni najbolje poznaju svoje dete i koje su njegove potrebe, ali ono što možemo jeste da im pomognemo da osveste svoje postupke i da im ukažemo na neke karakteristike razvoja u tom dobu i šta je to što mogu očekivati od njih na ovom uzrastu.

Ono čemu mnogi roditelji pribegavaju u ovom periodu, da bi izašli na kraj sa tim ‚‚novim“ detetom koje odjednom želi sve da ispita i istraži, i koje često testira postavljene granice, jeste upotreba kazne kao sredstva disciplinovanja. Međutim, ukoliko razložimo taj postupak kažnjavanja, možemo zaključiti da je upotreba kazne kao posledice način da deca PLATE za nešto što su uradila u prošlosti.

Za razliku od klasičnog poimanja termina disciplina (koje u sebi nosi negativno značenje- disciplinovanje deteta upotrebom kazne, jer ono nije bilo dobro), pozitivna disciplina kao pristup u vaspitanju dece ne pravi razliku između dobre i loše dece, već se razlika pravi između dobrog i lošeg ponašanja. Štaviše, pozitivna disciplina predstavlja oslanjanje na pozitivne aspekte ponašanja, sa ciljem da se ona osnaže, bez pribegavanja verbalnom ili fizičkom kažnjavanju. Ono što je cilj ovog pristupa jeste da se deca nauče životnim veštinama rešavanja situacija i problema, na miran i staložen način, što će podržati razvoj njihove samostalnosti.

Umesto fokusiranja na prošlost, potrebno je podsticati dete da pronalazi rešenja koja će mu pomoći da „NAUČI“ za budućnost. Na primer, ukoliko se desi da udari drugo dete u vrtiću, pogrešno je nametanje kazne kao logičke posledice njegovih dela i uverenje da će kazna rešiti sve probleme, jer takav pristup neće pomoći detetu da razume u čemu je problem niti kako da pronađe najbolje rešenje. Ono što je potrebno jeste da direktno uključite dete u promišljanje i pronalaženje rešenja problema i da se oslobodite stava da je ono još uvek malo da bi znalo šta je dobro, i da vi sigurno znate bolje. Ohrabrite ga i iznenadićete se koliko mudrosti se skriva u njemu.

Štaviše, na ovaj način pružate detetu priliku da koristi i ojača svoje veštine. Ukoliko mu pokažete da poštujete njegovo mišljenje i cenite njegov doprinos u rešavanju nastale situacije, i ukoliko ga uzimate za ozbiljno i zaista čujete ono što ima da kaže, doprinećete razvoju detetovog samopouzdanja, jer ono ima priliku da iskusi da je važno nekome i da pripada negde. Kada oseća tu pripadnost, šanse za nepoželjnim ponašanjem su manje, jer će ono biti spremnije da uči iz svojih grešaka sa dozom optimizma.

Postavljajte detetu radoznala pitanja o tome šta se desilo, šta ono misli da je do toga dovelo, kako su se drugi osećali i šta je naučilo iz toga i kako će mu to pomoći u rešavanju budućih situacija i sl. Samo na ovaj način ćete uspeti da izbegnete ono što većina roditelja primenjuje, a to je da unapred odredite za dete šta se desilo, šta je uzrok i kako bi ono trebalo da se oseća i šta bi trebalo da uradi. Ne pokušavajte da zaštitite dete od posledica njegovih dela, jer su to neprocenjiva iskustva koja će mu pomoći da se suoči sa budućim životom koji nosi ozbiljnije izazove i situacije, već budite neko ko će ga voditi, osnaživati i usmeravati.

Ljiljana Todorović

Pedagog PU “Trešnjober”