Da li vam je poznata sledeća situacija: vi kao dete pokušavate roditelju da opravdate ili objasnite određenu situaciju sa nastavnikom i koliko god se trudili roditelj vas ne razume u potpunosti; dok roditelj nudi gotova rešenja i smernice šta je trebalo da uradite – shvatate da roditelj ne poznaje nastavnika o kojem mu pričate i da ne može da poveže ličnost nastavnika sa situacijom u kojoj ste bili.

Zašto je to tako? Zato što povezanost roditelja i obrazovnih institucija slabi što je dete starije, čime se uzajamno partnerstvo svodi na dolaske roditelja u školu zarad roditeljskih sastanaka ili kada dete ne ispoljava prihvatljive oblike ponašanja. Kao posledicu imamo razdvajanje porodičnog i školskog konteksta, gde se očekuje vaspitna funkcija porodica i obrazovna funkcija škole. Zadatak porodice je da vaspitava, a zadatak škole da nauči. Dok obavljaju svoje “zadatke”, neuspeh jednog konteksta se osuđuje od strane drugog, a na detetu je da se uskladi sa različitim očekivanjima razdvojenih okruženja, koji ipak imaju zajednički cilj: da se dobije petica, iako ocene nisu bitne. Problem nerazvijenih partnerskih odnosa između porodice i formalnih, vaspitno-obrazovnih institucija je sistemski problem zajednice koji moramo prepoznati i raditi na njemu od prvog detetovog upoznavanja sa novim vaspitno-obrazovnim okruženjem: vrtićem.

Svesni važnosti međusobnog uvažavanja i uključenosti roditelja i vrtića, realni program “Trešnjobera” stalni je predmet refleksije i razmišljanja na koje sve načine možemo dodatno uključiti roditelje. Iako svakodnevna usmena i pisana komunikacija sa roditeljima jeste osnova građenja odnosa, organizovanje zajedničkih aktivnosti sa roditeljima i decom za nas je od posebnog značaja. Zajednički boravak odraslih čini da dete posmatra važne osobe u svom životu zajedno, okupljenih oko zajedničke aktivnosti sa decom u lepoj i prijatnoj atmosferi. Zato smo ove nedelje pozvali naše roditelje da obeležimo važan porodični praznik, tako što smo ukrašavali uskršnja jaja, šalili se i družili zajedno sa decom. Dok s jedne strane roditelji imaju osećaj da su važni u vrtiću i da se poštuju kao najvažniji odrasli u životu deteta, s druge strane dete prepoznaje da vrtić nije mesto gde se nužno odvaja od svojih najdražih, već mesto gde dete živi i gde borave svi odrasli važni detetu.

Odrasli i vršnjaci sa kojima dete svakodnevno stupa u interakciju nisu izolovane kategorije, već delovi zajedničkog iskustva deteta. Dete okruženo odraslima koji istinski učestvuju u razvoju deteta i odnosa koje dete gradi – jeste srećno i zadovoljno dete.