Od porodice do vrtića – lako kroz proces adaptacije

Koliko je stresan susret sa vrtićem?

Polazak u vrtić predstavlja ne samo važan period u procesu razvoja deteta, već i veliku promenu u funkcionisanju čitave porodice. Iako je ovaj događaj sastavni deo života skoro svakog deteta, on često može biti stresan, jer iziskuje prilagođavanje na nove okolnosti, kako deteta tako i roditelja. Koliko je polazak u vrtić značajan događaj u životu deteta, shvatićemo ukoliko se prisetimo da on predstavlja njegovu prvu pravu obavezu, sličnu onoj kakvu imaju mama i tata kada se svakoga dana pripremaju za posao, ili onoj kada brat i sestra odlaze u školu.

Istraživanja pokazuju da je proces adaptacije nekada stresniji za roditelje (naročito mame) nego za samo dete. Takvi podaci razumljivi su, jer vrtić često znači i prvo duže odvajanje, ali i modifikaciju uloga koje su mama i tata imali do tada, a koje sada u velikoj meri preuzimaju vaspitači. Kada govore o stresu roditelja prilikom adaptacije dece na vrtić, stručnjaci kao najstresnije ističu promene u dnevnom ritmu deteta (poremećaj sna, odbijanje hrane, promene u ponašanju…) i promene koje se tiču njegovog zdravstvenog stanja (češće prehlade i bolesti). Do susreta sa kolektivom dete je najčešće boravilo u zaštićenoj sredini i uslovima koje su roditelji mogli da kontrolišu, dok vrtić sa sobom nosi i novi raspored aktivnosti, nova pravila ponašanja, nove pristupe u rešavanju svakodnevnih briga i problema kako deteta tako i roditelja.

Šta možemo očekivati od adaptacije?

Znamo da ne postoje dva deteta koja se jednako razvijaju i jednako reaguju na promene, te je samim tim teško unapred predvideti kako će se tačno odvijati prilagođavanje konkretnog deteta na vrtić. Kako će teći adaptacija zavisi od mnogo faktora, a najznačajniji su uzrast deteta, prethodno iskustvo u odvajanju od roditelja, odnosi sa roditeljima i način finkcionisanja deteta unutar porodice. U stručnoj literaturi se možemo susresti sa tri osnovna tipa adaptacije, i to: laka, adaptacija srednje težine i teška adaptacija.

Lakom adaptacijom smatra se ona u kojoj dete promene ne doživljava traumatično, već najčešće u roku od dve nedelje prihvati novu sredinu, prilagodi se novom dnevnom ritmu i sa pozitivnim emocijama govori o vrtiću.

Adapatacija srednje težine ogleda se u produženom privikavanju deteta na kolektiv i boravak u vrtiću. Kod ovih adaptacija deci je potrebno više vremena da prihvate novonastale okolnosti, da se opuste i bez straha krenu u kolektiv. Srednje teška adaptacija se često produži na period od mesec i više dana, ali se najčešće završi jednako uspešno kao i laka adaptacija.

Teške adaptacije se u praksi sreću veoma retko. One su često uslovljene nekim drugim problemima i nepovoljnim činiocima, nevezanim za polazak deteta u vrtić. Teška adaptacija ogleda se u nemogućnosti da dete prihvati boravak u kolektivu, da se prilagodi pravilima ponašanja i načinu funkcionisanja kakav postoji u vrtiću, te se javljaju poremećaji u ponašanju deteta, a vreme boravka u ustanovi ne doprinosi napretku adaptacije.

Iako se mnogi roditelji pri prvoj pojavi negativnih emocija deteta prema vrtiću pribojavaju da to žnači i tešku adaptaciju, u praksi se u preko 80% slučajeva adaptacija završi upravo za dve nedelje. Ono što bi svaki roditelj trebalo da zna jeste da ne postoji dete koje se nije adaptiralo i da su negativne emocije potpuno očekivane, normalne, a često i poželjne u prvim nedeljama odvajanja.

Kako pripremiti dete za vrtić?

Premda se svakoj adaptaciji pristupa uz poštovanje individualnih razlika svakog deteta, iskustvo pokazuje određen trend u mogućim načinima reagovanja deteta na adaptaciju. Zbog toga je od velike važnosti pripremiti roditelje na adaptaciju, jer ukoliko oni imaju sliku o njenim mogućim tokovima i  znaju koje reakcije deteta mogu očekivati, utoliko će i njihov stres i strah od neuspeha biti manji, a sama adaptacija lakša i uspešnija.

Saveti za roditelje, koji žele da pripreme sebe i svoje dete za vrtić:

• Upoznajte vaspitače i prostor vrtića.

Pre polaska deteta u vrtić najbolje je upoznati se sa vaspitačima u čijoj grupi će ono boraviti. Ovaj susret je značajan, jer tom prilikom vaspitači mogu mnogo saznati o navikama i specifičnostima deteta, ali i upoznati roditelje sa procesom adaptacije u konkretnom vrtiću. Takođe, ukoliko je moguće, poželjno je da se dete upozna sa prostorom u kome će boraviti.

• Pričajte sa detetom o vrtiću.

Koliko god da dete ima meseci ili godina, čim roditelji donesu odluku o upisu u vrtić, potrebno je upoznati dete sa tom odlukom. To znači da roditelji pozitivno govore o jaslicama/vrtiću u prisustvu deteta (ili samom detetu), uz objašnjenja kako će izgledati polazak u vrtić, kako će dete tamo provoditi vreme, ali uz napomenu da ce mama i tata doći čim završe sa poslom.

• Uskladite kućni režim sa ritmom aktivnosti u vrtiću.

Deca vole rutinu, jer se u njoj osećaju sigurno. Zbog toga je značajno raspitati se o dnevnom režimu aktivnosti u vrtiću (kada je ručak, spavanje, da li postoje pravila ponašanja…) i prilagoditi mu način funkcionisanja u porodici. Najbolje je već nekoliko nedelja pre polaska na adaptaciju krenuti sa postepenim prilagođavanjem na satnicu spavanja i hranjenja u vrtiću (ukoliko se ona razlikuje od one kod kuće), kako bi dete imalo dovoljno vremena da se prilagodi, a bez da oseti promenu. Deca koja od kuće dođu sa rutinom koja je slična onoj koja se poštuje u vrtiću mnogo se lakše adaptiraju, jer su jednu prepreku prevazišli i pre samog polaska u vrtić.

• Izdvojite vreme za adaptaciju.

Adaptacija je proces čiji se tok nikada ne može unapred 100% predvideti, zbog toga je neophodno da roditelji barem prve 2 nedelje usklade svoje obaveze i izdvoje vreme za odsustvo s posla, boravak sa detetom u vrtiću ili dolazak po dete u dogovoreno vreme. U prvim danima dete u vrtiću ostaje kratko, ali je i pored toga od velike važnosti da roditelj dođe po njega tačno onda kada je sa vaspitačem dogovorio (npr. za 15 minuta). Tako se od prvog dana stvara osećaj da će mama ili tata doći, a strah da će biti napušteno i ostavljeno je u stvari i najjači strah s kojim se dete bori u periodu adaptacije.

• I roditelji su na adaptaciji.

Često toga nismo svesni, ali je odnos roditelja prema vrtiću od ogromne važnosti za uspešnost adaptacije. Ukoliko roditelji nisu sigurni u svoju odluku, ukoliko gaje sumnje ili negativne emocije prema vrtiću, koliko god pozitivno pričali detetu o njemu ono će osetiti njihov strah i nesigurnost. Roditeljima nije lako da se izbore sa svojim strahovima i osećajem krivice što dete koje plače predaju vaspitaču. Iako je njihova reakcija prirodna, ona na nesvesnom nivou utiče da i samo dete duže bude nesigurno i uplašeno. Preporuka je da rastanci od deteta budu što kraći, sa što manjim izlivima emocija, jer što su oni duži, to više odaju nesigurnost roditelja. Najbolje je svakoga dana (koliko god dete bilo malo) na rastanku reći detetu da ga volimo, da će mu u vrtiću biti lepo i kada ćemo doći po njega. Svako dalje objašnjavanje, dogovaranje, ubeđivanje… samo stvara još veći haos u detetovoj glavi, jer ono oseća da ni roditelj ne vlada sovojim emocijama i da roditelju vrtić ne deluje kao sigurno i najbolje mesto za njihovo dete.

Na kraju se ponovo vraćamo na početak – informisanost roditelja i dobra saradnja sa vaspitačima najvažniji su uslov uspešne adaptacije. Kada roditelj zna šta može očekivati u ovom stresnom periodu, kada je svestan koliko pozitivno boravak u vrtiću može uticati na razvoj deteta, kada je upoznat sa programom rada ustanove i pristupu deci koji se u njoj neguje, onda onaj osećaj krivice da radi nešto na štetu svog deteta neće postojati.

Savet za sve roditelje na kraju priče – shvatite predškolsku ustanovu kao vašeg najbližeg partnera u vaspitanju i obrazovanju vašeg deteta. U predškolskim ustanovama rade stručnjaci čiji je životni poziv upravo rad sa decom na uzrastu u kome je vaše dete. Vi najbolje poznajete svoje dete, ali vaspitači vam svojim znanjem i iskustvom mogu pomoći da objektivno sagledate njegove snage i slabosti. Kada znamo šta je to što naše dete može, šta je to što želi, a šta je to što se od njega na određenom uzrastu očekuje, moći ćemo i na najbolji mogući način da doprinesemo razvoju njegovih potencijala i samostalnosti. Neka vam uvek na pameti bude to da mi decu ne vaspitavamo samo za detinjstvo, već za čitav život, kao i kako da se izbore sa svim preprekama koji on sa sobom nosi.

Milijana Lazarević

Master pedagog