Da li su vas vaši roditelji plašili Babarogama, policajcima, lekarima i sličnim realnim i izmišljenim osobama? Da li ste i vi sami spomenuti ‘prizivač drugih osoba’ u vaspitanju svog deteta? Ukoliko ste se pronašli u prvom slučaju, prisetite se koji osećaj vas je preplavljivao u tim situacijama. Snažni osećaj straha pretpostavljamo. Ukoliko ste se pronašli u drugom slučaju, možete se zapitati zašto ste odabrali tu metodu upravljanja dečjim ponašanjem.

Zastrašivanje se javlja u situacijama kada roditelj ne može da izađe na kraj sa sopstvenim detetom zbog čega preti stvarima koje detetu mogu izgledati strašno ili opasno. Ovaj princip unošenja straha u svet deteta nije dobar iz više razloga. Očigledno je da je bespotrebno dete izlagati stresu i lažima koje nisu takve u stvarnosti. Takodje, složićemo se svi da dete treba da učimo kako da se bori protiv strahova i da se nosi sa onim najukorenjenijim, a ne da mi, kao njihov najveći oslonac, te strahove dodatno jačamo i usložnjavamo. Umesto da dete razvija osećaj poverenja pored ljudi plemenitih zanimanja kao što su lekari i policajci, ovakvim pretnjama odnos poverenja zamenjujete zaziranjem od situacija u kojem dete može da se suoči sa strahom koji ste vi stvorili. Ukoliko plašimo dete lekarima i Babarogama, ne smemo se kasnije čuditi zašto dete ne sme da ostane samo u sobi, da spava kad je mrak ili da ode kod lekara na redovnu kontrolu.

Važno je da obratimo pažnju i na čuvanje deteta od sopstvenih strahova, odnosno kako izbeći prenošenje ličnih strahova na dete. Obratite pažnju da li detetu uskraćujete neka ponašanja zato što se to kosi sa načinom na koji želite da vaspitavate dete, ili je ipak u pitanju odluka oblikovana vašim strahovima koji ne moraju biti nužno istiniti, realni ili opasni po vaše dete. U redu je da vi kao odrasli imate svoje strahove koje je teško iskontrolisati pred detetom, zato slobodno razgovarajte sa detetom o svojim strahovima i dopustite mu da ono samo razvije svoje . Ne branite detetu da se zavlači izmedju drveća zato što ste vi upali u koprive kad ste bili mali ili zato što se plašite buba. Prenošenje strahova roditelja na dete je kompleksna tema koja zahteva sama za sebe izdvojeno vreme, ali se zapitajte koliko puta zbog našeg sopstvenog iskustva nismo dopustili detetu da ima svoja. Teško je napraviti granicu između stvarne opasnosti po dete i naše projekcije šta je dobro po dete ili ne.

Metoda zastrašivanja koristi se kada roditelj oseti nemoć nad svojim detetom. Slabljenjem sopstvenog autoriteta potreban nam je neki ‘viši’ autoritet koga će dete da posluša. Dakle, do nas roditelja je: ukoliko osećate da vas dete ne sluša jačajte svoj autoritet postavljanjem jasnih granica i ne popuštanjem istih, a ne pozivanjem na policajce i hapšenje. Autoritet nije ni strogost ni strahopoštovanje, ni insistiranje na bespogovornoj poslušnosti. Ako roditelj manipuliše dečijim strahom, ono će ga poslušati jer se uplašio, a ne zato što razume zahtev.

Policajci su tu da nas zaštite, a Babaroge ne postoje. Zato smo u našim vrtićima ove nedelje pozvali saobraćajne policajce da se zajedno družimo i razgovaramo, a oni su bili i više nego raspoloženi da nam odgovore na sva naša pitanja i razbiju sve strahove u vezi njihove profesije. Oni su ove nedelje pomogli deci da bolje razumeju njihovu ulogu u životu deteta, a mi kao roditelji treba da budemo detetu autoritet sa kojim će se dete osećati zaštićeno i sigurno u okviru granica koje smo postavili.