U našem vrtiću poštuje se holistički pristup sagledavanja deteta i integrisano učenje, što znači da se odstupa od mehaničkog usvajanja unapred određenog, pojedinačnog sadržaja, već se u fokus stavlja istraživanje neotkrivenog kroz povezanost onoga što dete čini i onoga što doživljava. Pri tome se ne govori o razvoju određenih aspekata razvoja, već se dete razvija i uči celim svojim bićem. Tokom svih ovih godina prakse, a uz kontinuirano usavršavanje i istraživanje različitih teorijskih shvatanja deteta, detinjstva i predškolskog vaspitanja, razvijali smo pristup u radu sa decom koji je zasnovan na sledećim osnovama:
Kako doživljavamo dete?
Mi dete doživljavamo kao kompetentno biće i aktivnog učesnika zajednice vršnjaka i odraslih, koji kroz delanje i odnose sa drugima razvija svoje potencijale i razvijajuće kapacitete. Kroz istraživanje sebe i sveta oko sebe, u interakciji sa vršnjacima i odraslima dete ne razvija pojedine aspekte razvoja, već uči i razvija se celim svojim bićem, povezivanjem emocionalnog, socijalnog, intelektualnog i motoričkog u jednu integrisanu celinu. Dete je po svojoj prirodi posvećeno učenju, kreativno biće i biće igre.
Koja je ulogu vaspitača?
Fokus vaspitača je na stvaranju prilika za zajedničko učenje kao integrisanog iskustva deteta kroz ono što čini i dožiljava, a ne na direktno podučavanje. Vaspitači za nas predstavljaju dušu svake ustanove i od njihovog razumevanja detinjstva i predškolskog vaspitanja i obrazovanja zavisi i kvalitet same vaspitno-obrazovne prakse. Naši vaspitači imaju visok stepen autonomije u radu, ali i veliku podršku stručnih saradnika i ustanove, u cilju njihovog stručnog usavršavanja. Podstičemo vaspitače da se u radu vode istraživačkim pristupom, te da unapređenje vlastite prakse zasnivaju na njenom kritičkom preispitivanju, a ne na gotovim rešenjima iz udžbenika, priručnika, metodika…
Inkluzivna praksa i poštovanje različitosti
Kada mi u “Trešnjoberu” promišljamo o inkluziji, mi je ne doživljavamo kao zakonsku obavezu ustanove, već upravo kao pravo svakog deteta, ali i svakog roditelja i vaspitača da se razlikuje i da se u toj svojoj različitosti oseća dobro. Većina inkluzivnih programa se zasniva na tezi da smo svi jednaki, jer imamo iste potrebe, samo su putevi njihovog ostvarivanja možda drugačiji. Mi poštujemo ovu tezu, ali idemo i korak dalje, jer ne smatramo da smo svi jednaki, već da smo svi jednako različiti i da nas upravo to jednako pravo da se razlikujemo sve zajedno obogaćuje. Razlike u kulturnom kapitalu koji deca donose iz svojih porodica i zajednica u kojima žive nisu osnov za diksriminaciju ili ujednačavanje već se razvijanje socijalnog kapitala kroz interakcije i umrežavanje, građenjem odnosa pripadanja i prihvatanja. Kako to postižemo? Tako što ne kreiramo programe ZA decu, već ih kreiramo SA decom i u našoj ustanovi svako dete ima jednako vredan glas i pravo da učestvuje u odabiru tema, sadržaja, načina rada… Kada se svako od nas oseća ravnopravnim, jer je njegovo mišljenje poštovano, onda nema ni potrebu da se prema drugima odnosi sa nepoštovanjem.
Partnerstvo sa porodicom i lokalnom zajednicom
Naša ustanova usmerena je na razvijanje poverenja između porodice, vrtića i lokalne zajednice, i to kroz zajedničke aktivnosti u kojima se osnažuju kapaciteti porodice za obavljanje značajne funkcije – vaspitanja deteta, ali i kroz zajedničke aktivnosti koje imaju za cilj obezbeđivanje životnog iskustava dece u različitim socijalnim okruženjima. Roditelji u našoj ustanovi su, pored dece i vaspitača, jednako važni akteri vaspitno-obrazovnog procesa, jer od kvaliteta odnosa koji ustanova sa njima gradi značajno zavisi i kvalitet odnosa sa samom decom. Roditelji u ustanovu dolaze sa različitim očekivanjima, potrebama, predubeđenjima, a naš je zadatak da inforimisanjem, uključivanjem i zajedničkim delovanjem doprinesemo da osnovu jednog ovako kompleksnog odnosa, kakav je odnos vrtića i porodice, čini poverenje i uzajamno razumevanje.
English
Srpski
